Pain Treatment & Neurosurgery logo

Funkcionalna neurohirurgija — lečenje epilepsije i diskinezija

Autor: Dr sci. med. Željko Kojadinović, neurohirurg i specijalista za lečenje bola

Medicinski sadržaj ažuriran: maj 2026.

Pre nego nas kontaktirate molimo Vas pročitajte našu Politiku privatnosti i Uslove korišćenja.

a

Tražite dodatno mišljenje?

Ukoliko Vam je dijagnostifikovana bolest mozga, kičme ili živaca i treba Vam mišljenje iskusnog neurohirurga, kontaktirajte nas. Konsultacije su veoma uspešne i plaćaju se.

Zakažite online konsultacije

Funkcionalna neurohirurgija je metoda izbora u lečenju funkcionalnih poremećaja mozga kada konzervativne metode lečenja nisu dale rezultate. Ona se primenjuje kod sledećih funkcionalnih poremećaja: epilepsija, bol, poremećaji pokreta (diskinezije) i psihijatrijski poremećaji

Epilepsija

Epilepsija predstavlja sklonost ka ponavljanju epileptičnih napada. Epileptični napad nastaje zbog iznenadne, prekomerne i sinhronizovane električne aktivnosti nervnih ćelija (neurona) moždane kore, koja se najčešće spontano prekida nakon odredjenog vremena.

Važno je naglasiti da pojedinačni epileptični napad ne znači automatski da osoba boluje od epilepsije. Napad se može javiti i kod ljudi koji ranije nisu imali epilepsiju — na primer tokom visoke temperature, metaboličkih poremećaja, trovanja, nedostatka sna, povrede mozga ili drugih akutnih stanja.

Kod osoba koje imaju epilepsiju postoji povećana sklonost nervnog sistema ka nastanku ponavljanih epileptičnih napada. Ova sklonost može biti povezana sa genetskim faktorima, strukturnim oštećenjem mozga ili drugim bolestima nervnog sistema.

Epilepsija se može javiti u svakom životnom dobu, ali se veoma često prvi napadi pojavljuju u detinjstvu, adolescenciji ili kod starijih osoba nakon različitih bolesti i oštećenja mozga.

Uzroci epilepsije

Epilepsija nije jedna bolest, već grupa poremećaja kod kojih postoji sklonost ka ponavljanju epileptičnih napada.

Prema savremenoj klasifikaciji epilepsije se najčešće dele prema uzroku nastanka na:

  • genetske epilepsije — kod kojih postoji nasledna ili razvojna sklonost nastanku epileptičnih napada. U ovu grupu spadaju neke dečije i juvenilne epilepsije, kao što su apsans epilepsija i juvenilna mioklonička epilepsija.
  • strukturne epilepsije — nastaju zbog vidljivog oštećenja mozga koje iritira moždanu koru i stvara epileptički fokus. Uzroci mogu biti neurotrauma, moždani udar, krvarenje, tumor mozga, kavernom, infekcija, kortikalna displazija, postoperativni ožiljak ili druge promene mozga.
  • infektivne, metaboličke i imunske epilepsije — koje nastaju u okviru infekcija, metaboličkih poremećaja ili autoimunskih bolesti nervnog sistema.
  • epilepsije nepoznatog uzroka — kod kojih se uprkos dijagnostici ne može sa sigurnošću utvrditi razlog nastanka napada.

Kod velikog broja odraslih pacijenata epileptični napadi zapravo nastaju zbog lokalizovanog oštećenja moždane kore (fokalna ili strukturna epilepsija). Zato je veoma važno uraditi kvalitetan MR snimak mozga, jer se mnoge promene ne vide na CT snimku.

 Vrste epileptičnih napada

Osnovna podela epileptičnih napada danas se zasniva na tome da li epileptična aktivnost od početka zahvata obe hemisfere mozga ili nastaje u jednom lokalizovanom delu moždane kore.

Generalizovani epileptični napadi

Kod generalizovanih napada epileptična aktivnost od početka zahvata obe hemisfere mozga. Najpoznatiji oblici su:

  • toničko-klonički napad (grand mal)
  • apsansi (petit mal)
  • mioklonički napadi
  • tonički napadi
  • atonički napadi

Fokalni (parcijalni) epileptični napadi

Kod fokalnih epilepsija električna aktivnost počinje u jednom delu moždane kore — epileptičkom fokusu. Napadi mogu ostati lokalizovani ili se proširiti na ostatak mozga.

Fokalni napadi mogu biti:

  • bez poremećaja svesti
  • sa poremećajem svesti
  • sa sekundarnom generalizacijom, kada napad počinje lokalno, a zatim zahvati obe hemisfere mozga

Veliki broj napada koji spolja izgledaju kao generalizovani zapravo počinje kao fokalna epilepsija sa sekundarnim širenjem epileptične aktivnosti.

Kod fokalnih (parcijalnih) epileptičnih napada simptomi zavise od toga koji deo moždane kore je zahvaćen epileptičkom aktivnošću. Napadi mogu biti motorički, senzitivni, vizuelni, slušni, vegetativni ili psihički. Kod motoričkih napada mogu se javiti trzajevi jednog dela tela koji se nekada postepeno šire na druge regije (Jacksonov napad). Senzitivni napadi mogu izazivati trnjenje, pečenje, osećaj prolaska struje ili druge neobične senzacije u pojedinim delovima tela. Kod napada koji nastaju u slepoočnom režnju mogu se javiti osećaj poznatosti ili nestvarnosti, strah, neprijatni mirisi ili ukusi, „odsutnost“, automatizmi i poremećaj svesti. Potiljačni režanj može izazivati vizuelne fenomene kao što su bljeskovi, svetla ili deformacije slike, dok napadi iz drugih regiona mozga mogu izazvati vrtoglavicu, poremećaj govora, nagle emocionalne reakcije ili kratkotrajne poremećaje ponašanja. Veliki broj fokalnih epilepsija može se sekundarno proširiti na obe hemisfere mozga i tada dovesti do generalizovanog toničko-kloničkog napada.

Dijagnostika i lečenje epilepsije

Dijagnostikom i lečenjem epilepsije prvenstveno se bave neurolozi koji se bave epileptologijom. Osnovni cilj dijagnostike je da se utvrdi o kom tipu epileptičnih napada se radi, da li postoji epileptički fokus i da li napadi nastaju zbog strukturnog oštećenja mozga ili drugih poremećaja nervnog sistema.

Kod odraslih osoba koje prvi put dobiju epileptični napad veoma je važno isključiti strukturne uzroke epilepsije. Mnoge bolesti mozga se u početku mogu manifestovati samo epileptičnim napadima, dok se drugi neurološki simptomi javljaju tek kasnije.

Zbog toga je kod prvog epileptičnog napada veoma važan kvalitetan MR snimak mozga, jer CT snimak često ne može prikazati manje ili početne promene koje mogu izazivati epilepsiju. To uključuje male tumore mozga, gliozu, kavernome, mezijalnu temporalnu sklerozu, kortikalne displazije i druge promene moždane kore.

Dijagnostička obrada najčešće uključuje:

  • detaljan razgovor sa pacijentom i opis napada
  • neurološki pregled
  • EEG snimanje
  • MR snimak mozga po protokolu za epilepsiju

Kod pojedinih pacijenata rade se i dodatna ispitivanja u zavisnosti od sumnje na uzrok epilepsije — laboratorijske analize krvi i urina, kardiološka obrada, genetska ispitivanja, imunološke analize i druga specijalistička ispitivanja.

Kod dela pacijenata epilepsija nastaje zbog jasno definisanog strukturnog oštećenja mozga. Takvi uzroci mogu biti tumori mozga, kavernomi, posttraumatske promene, moždani udar, ožiljci nakon infekcija ili razvojne anomalije moždane kore. U odabranim slučajevima hirurško lečenje ovih promena može dovesti do značajnog smanjenja ili potpunog prestanka epileptičnih napada.

Benigniji i spororastući tumori moždane kore često imaju veću sklonost izazivanju dugotrajne epilepsije nego agresivni tumori koji brzo razaraju moždano tkivo. Epileptični napadi mogu biti prvi simptom oligodendroglioma, kavernoma, niskogradusnih glioma i drugih kortikalnih lezija.

Farmakorezistentna epilepsija i hirurško lečenje

Kod većine pacijenata epileptični napadi se mogu kontrolisati antiepileptičkim lekovima. Medjutim, kod dela pacijenata napadi ostaju prisutni uprkos pravilno sprovedenoj terapiji sa više lekova. Ovo stanje se naziva farmakorezistentna (rezistentna) epilepsija.

Farmakorezistentna epilepsija ne znači uvek da postoji veliki tumor ili druga jasno vidljiva bolest mozga. Kod nekih pacijenata uzrok mogu biti veoma male ili teško uočljive promene moždane kore, kao što su mezijalna temporalna skleroza, kortikalne displazije ili mali epileptički fokusi koji se ne vide jasno na standardnim snimcima.

Zbog toga se kod pacijenata sa epilepsijom koja ne reaguje na lekove često rade dodatna ispitivanja:

  • produženi video-EEG monitoring,
  • MR mozga po specijalnom protokolu za epilepsiju,
  • funkcionalna snimanja mozga,
  • neuropsihološka testiranja,
  • i druga ispitivanja kojima se pokušava precizno lokalizovati epileptički fokus.

Kod pažljivo odabranih pacijenata hirurško lečenje može dovesti do značajnog smanjenja ili potpunog prestanka epileptičnih napada. Najbolji rezultati postižu se kada postoji jasno lokalizovan epileptički fokus koji se može odstraniti bez značajnog oštećenja važnih funkcija mozga.

Kod drugih pacijenata koriste se dodatne metode lečenja kao što su stimulacija vagusnog nerva (VNS), neurostimulacija ili kombinacije različitih antiepileptičkih lekova.

Posttraumatska epilepsija

Epileptični napadi nakon povrede mozga mogu se javiti odmah nakon traume ili tek mesecima i godinama kasnije. Rizik razvoja posttraumatske epilepsije zavisi od težine povrede, prisustva kontuzija i krvarenja mozga, impresivnih fraktura, oštećenja moždane kore i drugih faktora.

Posttraumatski epileptični napadi najčešće se dele na:

  • neposredne (inicijalne) napade — javljaju se nekoliko minuta nakon povrede i uglavnom predstavljaju akutnu reakciju mozga na traumu. Sami po sebi ne znače da će pacijent razviti trajnu epilepsiju.
  • rane posttraumatske napade — javljaju se unutar prvih 7 dana nakon povrede mozga. Njihovo prisustvo povećava rizik razvoja kasnije epilepsije, naročito kod težih povreda mozga.
  • kasnu posttraumatsku epilepsiju — napadi se prvi put javljaju nakon više od 7 dana od povrede. Najveći rizik postoji tokom prve godine nakon neurotraume, dok se nakon više godina rizik postepeno smanjuje.

Kasna posttraumatska epilepsija najčešće nastaje kod pacijenata koji su imali:

  • kontuzije mozga,
  • intracerebralna krvarenja,
  • subduralne hematome,
  • impresivne frakture lobanje,
  • ili druga oštećenja moždane kore.

Veliki broj posttraumatskih epilepsija zapravo predstavlja fokalnu epilepsiju sa sekundarnom generalizacijom napada. Epileptični fokus nastaje u ožiljno izmenjenom ili oštećenom delu moždane kore.

Kod pacijenata sa visokim rizikom za razvoj posttraumatskih napada često se privremeno uvodi antiepileptička terapija. Izbor leka i trajanje terapije zavise od tipa povrede, prisustva napada, EEG nalaza i procene rizika ponovnog javljanja epilepsije.

Lečenje epilepsije- lekovima

Cilj lečenja epilepsije je potpuna kontrola epileptičnih napada uz što manje neželjenih efekata terapije i očuvanje normalnog svakodnevnog funkcionisanja pacijenta.

Lečenje najčešće uključuje:

  • antiepileptičke lekove,
  • regulaciju sna,
  • izbegavanje provocirajućih faktora,
  • redovno uzimanje terapije,
  • i prilagodjavanje životnih navika u zavisnosti od tipa epilepsije.

Danas se u lečenju epilepsije koristi veliki broj savremenih antiepileptičkih lekova, a izbor terapije zavisi od tipa epilepsije, uzrasta pacijenta, drugih bolesti i mogućih neželjenih efekata. Pored starijih lekova kao što su karbamazepin, valproat i fenitoin, danas se veoma često koriste levetiracetam (Keppra), lamotrigin (Lamictal), lacosamid (Vimpat), brivaracetam, topiramat, okskarbazepin i drugi noviji lekovi. Na primer, levetiracetam se često koristi kod fokalnih epilepsija i posttraumatske epilepsije zbog relativno dobre podnošljivosti i manjeg broja interakcija sa drugim lekovima, dok se lamotrigin često koristi kod fokalnih i pojedinih generalizovanih epilepsija, naročito kada je važno izbeći sedaciju i kognitivno usporenje.

Kod velikog broja pacijenata epileptični napadi mogu se potpuno kontrolisati pravilno odabranom terapijom. Medjutim, kod dela pacijenata napadi ostaju prisutni uprkos upotrebi više lekova. Ovo stanje se naziva farmakorezistentna (rezistentna) epilepsija. Kod farmakorezistentnih epilepsija često se kombinuje više lekova različitog mehanizma dejstva kako bi se postigla bolja kontrola napada.

Ukoliko se epileptični napadi javljaju bez potpunog oporavka izmedju napada ili traju veoma dugo, može nastati epileptični status — urgentno stanje koje zahteva hitno bolničko lečenje.

Kod nekih pacijenata, nakon dugog perioda bez napada, terapija se može postepeno smanjivati ili ukidati uz nadzor neurologa i EEG kontrole.

Hirurško lečenje epilepsija

Kod pacijenata sa farmakorezistentnom epilepsijom sprovodi se dodatna dijagnostika kako bi se procenilo da li postoji jasno lokalizovan epileptički fokus koji se može bezbedno operisati. Dijagnostika je objašnjena u gornjem delu ove strane.

Cilj ispitivanja je da se utvrdi:

  • da li napadi nastaju iz jednog regiona mozga,
  • da li se fokus može precizno lokalizovati,
  • i da li se može odstraniti bez značajnog oštećenja govora, memorije ili drugih važnih funkcija mozga.

Kod pažljivo odabranih pacijenata operacija može dovesti do značajnog smanjenja ili potpunog prestanka epileptičnih napada.

Najbolji rezultati postižu se kod jasno lokalizovanih fokalnih epilepsija, naročito kod mezijalne temporalne skleroze, pojedinih kortikalnih displazija, kavernoma i spororastućih kortikalnih tumora.

MR snimak mozga prikazuje atrofiju hipokampa
Slika: Strelica prikazuje atrofiju hipokampa

Neurohirurško lečenje epilepsije najčešće se razmatra u dve situacije:

  • kada epileptične napade izaziva jasno definisana promena mozga koja se može operisati — kao što su pojedini tumori mozga, kavernomi, kortikalne displazije, ožiljci nakon povrede ili druge strukturne lezije
  • kada pacijent ima farmakorezistentnu fokalnu epilepsiju, odnosno napade koji ostaju prisutni uprkos pravilno sprovedenoj terapiji sa više antiepileptičkih lekova, a dodatna dijagnostika pokaže postojanje epileptičkog fokusa koji se može bezbedno operisati

Epileptički fokus predstavlja deo moždane kore u kome nastaje patološka električna aktivnost koja se zatim širi na druge delove mozga i dovodi do epileptičnog napada. Fokus je najčešće lokalizovan u slepoočnom (temporalnom) ili čeonom režnju mozga, ali može biti prisutan u bilo kom delu moždane kore. Veliki broj napada koji spolja izgledaju kao generalizovani zapravo počinje kao fokalna epilepsija sa sekundarnim širenjem epileptične aktivnosti na obe hemisfere mozga.

Najčešći neurohirurški metodi u lečenju epilepsije

Vrsta operacije zavisi od toga da li postoji jasno lokalizovan epileptički fokus, gde se on nalazi i da li se može bezbedno odstraniti bez značajnog neurološkog deficita.

Najčešće metode uključuju:

  • uklanjanje epileptičkog fokusa — kada se na MR snimku ili drugim ispitivanjima može jasno lokalizovati promena koja izaziva epileptične napade
  • prekidanje širenja epileptične aktivnosti — kod pojedinih teških epilepsija kada fokus nije moguće potpuno odstraniti
  • neurostimulaciju — električnu stimulaciju nervnog sistema implantiranim uredjajima kojima se smanjuje učestalost epileptičnih napada

Najbolji rezultati postižu se kod jasno lokalizovanih fokalnih epilepsija.

Lezionektomija

Lezionektomija podrazumeva uklanjanje promene koja predstavlja epileptički fokus i koja je vidljiva na MR snimku. To mogu biti kavernomi, glioza, kortikalne displazije, pojedini tumori mozga ili druge lokalizovane lezije moždane kore.

Kod pažljivo odabranih pacijenata ova operacija može dovesti do značajnog smanjenja ili potpunog prestanka epileptičnih napada.

Operacije temporalnog režnja

Najčešća hirurški lečiva farmakorezistentna epilepsija nastaje u slepoočnom (temporalnom) režnju mozga, naročito kod mezijalne temporalne skleroze i atrofije hipokampusa.

Kod ovih pacijenata može se raditi uklanjanje dela temporalnog režnja i hipokampusa ili selektivne operacije kojima se odstranjuju samo strukture odgovorne za nastanak epileptičnih napada.

Ove operacije spadaju medju najuspešnije metode lečenja farmakorezistentne epilepsije i kod pažljivo odabranih pacijenata mogu dovesti do potpunog prestanka napada.

Neurostimulacija i druge metode

Kod pacijenata kod kojih epileptički fokus nije moguće bezbedno odstraniti mogu se koristiti dodatne metode lečenja kao što su stimulacija vagusnog nerva (VNS) ili druge metode neurostimulacije kojima se smanjuje učestalost epileptičnih napada.

Zašto se mišljenja stručnjaka o operaciji epilepsije nekada razlikuju

Kod pojedinih pacijenata odluka o neurohirurškom lečenju epilepsije nije jednostavna. Različiti stručnjaci mogu različito procenjivati značaj EEG nalaza, MR promena, tipa epileptičnih napada i rizika same operacije.

Najveće razlike u mišljenjima nastaju kod pacijenata kod kojih nije potpuno jasno:

  • da li postoji jedan dominantan epileptički fokus,
  • da li se fokus može precizno lokalizovati,
  • da li se nalazi u regiji važnoj za govor, memoriju ili pokrete,
  • i kolika je verovatnoća da bi operacija zaista dovela do prestanka epileptičnih napada.

Situacije u kojima se mišljenja najčešće razlikuju

Kada MR mozga ne pokazuje jasnu promenu

Kod nekih pacijenata epileptični fokus postoji, ali standardni MR snimak ne prikazuje jasno oštećenje moždane kore. Tada procena više zavisi od EEG nalaza, video EEG monitoringa i drugih funkcionalnih ispitivanja.

Kada postoji više mogućih epileptičkih fokusa

Kod dela pacijenata epileptična aktivnost može nastajati iz više regiona mozga (na primer multipli kavernomi mozga). U takvim situacijama nije uvek jasno koji fokus predstavlja dominantni izvor epileptičnih napada.

Kada se fokus nalazi blizu važnih funkcionalnih regija mozga

Ukoliko se epileptički fokus nalazi blizu centara za govor, memoriju ili pokrete, neurohirurško lečenje može nositi veći rizik neurološkog deficita. Tada različiti timovi mogu različito procenjivati odnos koristi i rizika operacije.

Kada epileptični napadi deluju generalizovano

Veliki broj napada koji spolja izgledaju kao generalizovani zapravo počinje fokalno. Nekada nije lako utvrditi da li postoji jasno lokalizovan fokus koji bi mogao biti kandidat za operaciju.

Kada pacijent ima farmakorezistentnu epilepsiju bez jasnog uzroka

Kod nekih pacijenata epileptični napadi ostaju prisutni uprkos terapiji, ali se ni nakon detaljne dijagnostike ne može jasno dokazati operabilna promena mozga. U tim situacijama mišljenja stručnjaka o koristima operacije mogu se razlikovati.

Kod složenijih oblika epilepsije odluka o neurohirurškom lečenju najčešće zahteva kombinovanu procenu epileptologa, neuroradiologa, neuropsihologa i neurohirurga.

Diskinezije

Diskinezije predstavljaju poremećaje pokreta koji se najčešće manifestuju kao nevoljni pokreti, tremor, pojačan mišićni tonus, usporenost pokreta ili nekontrolisane kontrakcije mišića.

Pokreti tela regulišu složene strukture mozga poznate kao ekstrapiramidalni sistem i bazalna jedra. Poremećaj ravnoteže izmedju stimulacionih i inhibitornih puteva može dovesti do razvoja različitih poremećaja pokreta.

U ovu grupu spadaju:

  • Parkinsonova bolest
  • esencijalni tremor
  • distonije
  • chorea
  • hemibalizam
  • spasticitet
  • i drugi poremećaji pokreta
Ekstrapiramidalni sistem- jedra i putevi
Slika: Ekstrapiramidalni sistem- jedra i putevi

Lečenje poremećaja pokreta najčešće započinje lekovima i fizikalnom terapijom. Neurohirurško lečenje razmatra se kada simptomi postanu izraženi, kada lekovi više ne daju dovoljan efekat ili kada izazivaju značajne neželjene efekte.

Kada se razmatra neurohirurško lečenje poremećaja pokreta

Kod pojedinih pacijenata moguće je neurohirurškim metodama smanjiti tremor, rigidnost, distonije ili druge nekontrolisane pokrete.

Danas se najčešće koristi duboka moždana stimulacija (DBS — Deep Brain Stimulation). Ova metoda podrazumeva postavljanje elektroda u odredjena bazalna jedra mozga koja su odgovorna za poremećaj pokreta. Elektrode su povezane sa stimulatorom koji se postavlja ispod kože i koji reguliše abnormalnu moždanu aktivnost.

DBS se najčešće koristi kod:

  • Parkinsonove bolesti
  • esencijalnog tremora
  • pojedinih distonija
  • i nekih drugih poremećaja pokreta

Kod odabranih pacijenata neurohirurško lečenje može značajno smanjiti tremor, poboljšati kontrolu pokreta i smanjiti potrebu za velikim dozama lekova.

Parkinsonova bolest i tremor

Kod Parkinsonove bolesti neurohirurško lečenje se najčešće razmatra kada lekovi više ne mogu dovoljno kontrolisati tremor, rigidnost ili usporenost pokreta.

DBS stimulacija može pomoći smanjenju:

  • tremora
  • rigidnosti
  • usporenosti pokreta
  • i motoričkih fluktuacija koje nastaju tokom dugotrajnog lečenja lekovima.

Esencijalni tremor

Esencijalni tremor predstavlja jedan od najčešćih poremećaja pokreta. Najčešće zahvata ruke, ali može zahvatiti i glavu ili glas.

Kod pacijenata kod kojih tremor značajno ometa svakodnevne aktivnosti, a lekovi ne daju dovoljan efekat, može se razmatrati DBS stimulacija.

Distonije i spasticitet

Distonije predstavljaju poremećaje kod kojih dolazi do nevoljnih kontrakcija mišića i abnormalnih položaja tela ili ekstremiteta.

Kod težih oblika distonije i spasticiteta mogu se koristiti DBS stimulacija ili baklofenske pumpice kojima se lek kontinuirano aplicira u kičmeni kanal.

Javite se!

Zakazivanje video konsultacije se sprovodi slanjem poruke sa kratkim objašnjenjem problema na mail, WhatsApp ili Viber. Pozivi nisu aktivni. Konsultacije se plaćaju i veoma su uspešne.

Email Icon zkoja@yahoo.com
Phone Icon +381628534555
Viber Viber WhatsApp WhatsApp

Pre nego nas kontaktirate molimo Vas pročitajte našu Politiku privatnosti i Uslove korišćenja.

Najčešća pitanja o epilepsiji, neurohirurškom lečenju epilepsije i DBS stimulaciji

Kada se epilepsija leči hirurški?

Epilepsija se najpre leči lekovima, ali ako napadi i dalje traju uprkos pravilnoj terapiji, može postojati indikacija za neurohiruršku procenu. U određenim slučajevima, hirurška intervencija može značajno smanjiti učestalost napada ili ih potpuno eliminisati. Odluka se ne donosi samo na osnovu broja napada, već i na osnovu njihove učestalosti, težine, uticaja na svakodnevni život i mogućnosti da se epileptični fokus precizno lokalizuje. Kod pacijenata sa farmakorezistentnom epilepsijom dugotrajni nekontrolisani napadi mogu povećati rizik od povreda, kognitivnog pogoršanja i ozbiljno narušiti kvalitet života, zbog čega neurohirurška procena nekada ima važnu ulogu.

Koja je uloga neurohirurga u proceni epilepsije?

Neurohirurg procenjuje da li postoji jasno lokalizovano žarište napada koje je moguće hirurški ukloniti ili izolovati. U pojedinim slučajevima primenjuju se metode kao što su ugradnja stimulatora vagusnog nerva ili određenih delova mozga. Pored očekivane koristi, važno je proceniti i da li je hirurški rizik prihvatljiv. Procena obično uključuje analizu EEG i video EEG nalaza, MR mozga, toka bolesti i odnosa epileptičkog fokusa prema govornim, motornim i drugim važnim moždanim centrima. Cilj nije samo smanjiti broj napada, već proceniti da li postoji realna šansa za dugoročnu kontrolu bolesti uz prihvatljiv neurološki rizik.

Da li se hirurško lečenje epilepsije uvek podrazumeva uklanjanje dela mozga?

Ne. U nekim slučajevima koristi se ugradnja neurostimulatora u određene delove mozga ili na vagusni nerv, bez uklanjanja moždanog tkiva. Savremena funkcionalna neurohirurgija ne podrazumeva uvek klasičnu resekcionu operaciju. Kod pojedinih pacijenata cilj je modulacija abnormalne električne aktivnosti putem neuromodulacije, naročito kada epileptični fokus nije moguće bezbedno odstraniti ili kada postoji više žarišta napada. Zato mogućnosti lečenja zavise od tipa epilepsije i individualnih karakteristika svakog pacijenta.

Kako izgleda video konsultacija kod epilepsije?

Na osnovu opisa napada i poslate medicinske dokumentacije, neurohirurg analizira stanje i daje mišljenje da li postoji osnova za razmatranje hirurškog lečenja. Kod složenijih slučajeva koristi se dodatna analiza uz pomoć veštačke inteligencije. Tokom konsultacije važno je razumeti kako napadi izgledaju, koliko traju, da li postoje okidači, kakav je odgovor na terapiju i šta pokazuju EEG i MR nalazi. Cilj nije postavljanje konačne dijagnoze bez pregleda, već procena da li postoje argumenti za dodatnu dijagnostiku, drugo mišljenje ili neurohiruršku evaluaciju.

Zašto epileptični napadi traju iako pacijent koristi terapiju?

Kod dela pacijenata epileptični fokus nije dovoljno precizno lokalizovan ili postoji farmakorezistentna epilepsija koja slabije reaguje na lekove. Problem nije uvek u „slabom leku“, već nekada u tome što određeni deo moždane kore nastavlja da proizvodi abnormalnu električnu aktivnost uprkos terapiji. Napadi mogu trajati i kada terapija nije optimalno prilagođena tipu epilepsije ili kada postoji više epileptičkih žarišta. U takvim situacijama često su potrebni video EEG monitoring, MR mozga po posebnom protokolu i detaljnija neurohirurška evaluacija.

Da li MR mozga može pokazati uzrok epilepsije kada je CT mozga normalan?

Da. MR mozga po posebnom protokolu za epilepsiju može prikazati male promene moždane kore koje se često ne vide na CT snimku. To uključuje gliozu, kortikalne displazije, mezijalnu temporalnu sklerozu, kavernome i druge promene koje mogu predstavljati epileptički fokus. CT i MR ne prikazuju iste vrste promena: CT je koristan za krv i veće strukturne promene, dok MR mnogo bolje prikazuje fine promene moždanog tkiva. Zbog toga normalan CT ne isključuje postojanje jasnog anatomskog uzroka epilepsije.

Kada ima smisla tražiti drugo mišljenje kod epilepsije?

Dodatno mišljenje može biti veoma korisno kada epileptični napadi traju uprkos terapiji ili kada različiti stručnjaci predlažu različite načine lečenja. Posebno je važno kod farmakorezistentne epilepsije, kada se razmatra neurohirurško lečenje ili kada nije potpuno jasno da li postoji operabilni epileptički fokus. Cilj drugog mišljenja nije samo promena terapije, već preciznije razumevanje uzroka napada, procena rizika nastavka bolesti i razjašnjenje mogućnosti operacije ili neuromodulacije.

Šta znači farmakorezistentna epilepsija?

Farmakorezistentna epilepsija znači da epileptični napadi ostaju prisutni uprkos pravilno sprovedenoj terapiji sa više antiepileptičkih lekova. To ne znači da su svi lekovi neefikasni, već da sama terapija nije dovoljna za stabilnu kontrolu epileptične aktivnosti. Kod ovih pacijenata često se sprovodi dodatna dijagnostika kako bi se procenilo da li postoji jasno lokalizovan epileptički fokus koji bi mogao biti kandidat za neurohirurško lečenje ili neuromodulaciju.

Da li operacija može potpuno zaustaviti epileptične napade?

Kod pažljivo odabranih pacijenata operacija može dovesti do značajnog smanjenja ili potpunog prestanka epileptičnih napada. Najbolji rezultati postižu se kada postoji jasno lokalizovan epileptički fokus koji se može odstraniti bez značajnog oštećenja govora, memorije ili drugih važnih funkcija mozga. Uspeh zavisi od tipa epilepsije, lokalizacije fokusa i rezultata detaljne preoperativne procene.

Da li epilepsija može nastati nakon povrede mozga ili operacije?

Može. Ožiljci moždane kore, kontuzije i postoperativne promene mogu postati izvor abnormalne električne aktivnosti i dovesti do razvoja epileptičkog fokusa. Napadi se nekada pojavljuju odmah nakon povrede, a nekada tek mesecima ili godinama kasnije. Zato pojava epilepsije nakon povrede ne znači nužno novu bolest, već može predstavljati kasnu posledicu ranijeg oštećenja mozga.

Šta je DBS (duboka moždana stimulacija)?

DBS (duboka moždana stimulacija) predstavlja metodu funkcionalne neurohirurgije kod koje se elektrode postavljaju u duboke moždane strukture i povezuju sa neurostimulatorom koji reguliše abnormalnu moždanu aktivnost. Ova metoda ne uklanja moždano tkivo već menja način rada određenih moždanih mreža i može se dodatno podešavati nakon operacije.

Kod kojih bolesti se koristi DBS?

DBS se najčešće koristi kod Parkinsonove bolesti, esencijalnog tremora i pojedinih distonija, kada lekovi više ne pružaju stabilnu kontrolu simptoma ili izazivaju značajne nuspojave. Kod pažljivo odabranih pacijenata može značajno poboljšati funkcionalnost i kvalitet života.

Dodatni izvori informisanja

Epilepsija

Hirurško lečenje epilepsija

Diskinezije

Hirurgija epilepsija

📱 WhatsApp